Slušam ove priče s magnetofona, priče zabilježene davno od posljednjih veslača s ovog olujnog arhipelaga, kako ga je nazvao zagrebački novinar Franjo Fuis. Odmotava se s magnetofonske trake sljedeća priča pokojnog barba Dinka Božanića Pepeta:

Gorka je bila Jabuka. Nikor to ne zna ko ni proval zimsku Jabuku. To su ti se vlasi ježili od straha. Fortunali, velo more, a ti u gajetu kao u koru od oriha. Mokar, ruku otečenih od rada, grize te sol, a nemaš di uteć ako te uhvati nevera. Ti ribari koji su ribali zimsku Jabuku bili su judi kakvih više ni. Ni tih judih već.

Provjat ću ti sad jednu od Jabuke. To je bilo trideset i šeste. Pokojan Guslica da hoću doć s njin na jastoge. Ala, da ćemo poć na Jabuku. Guslica, barba Juvanin, i Ivo koji je tad bil još mlad. A na Jabuku smo išli malo po Mlademu litu. I došli mi na Svetac. Pak je za nama došal barba Andrija Pacetov pokojan. Bil mu je i sin Eugen. I tote smo već. Lovili smo ješku (riba za mamac). Bucali smo za ujat ješku (bucat – bacati kamenje da se uplaši riba kako bi uletjela u pripremljenu mrežu). I solili smo ribu neka imomo ješke. Pak smo se složili u konserbu dvi orti (udružila su se dva broda): Guslica i Pace za poć na Jabuku.

I jedno popodne išli bucat. A govori meni pokojan Juvanin: «Ti, Pepe, ne hodi is nami, ti puj uberi darva za na Jabuku vazest, a mi ćemo puć bucat.» I išli su bucat tamo u Barsćanovice. Došli su u Barsćanovice, a od gore je pala stinica. Visoke su stine, a jedna molo kao vala je toti. Onamo je puntin od levanta i ovamo ol pulenta (zapad). A visoke su to stine, majko Isusova. Pala je od gori jedna stinica. Lizala, lizala (kotrljala se) i čuje se savurica (kamenčići) di je izlizla. A govori barba Andrija: "Azvelto nose! (hitro natrag). Zaveste dvi palode vonka (zaveslajte dva zaveslaja van), ova savurica je aviz!" (ovi kamenčići su upozorenje). I oni su ga poslušali i zavezli dvi palode vonka. Tega momenta od gori je pala masa stin i polilo ih je more kako je to palo. Niki su bili počeli skakat u more od straha. Pak su oni to pripovidali što se je dogodilo.

I kad je bilo, partili mi put Jabuke. Ribali smo na Jabuku. Barba Juvanin i Eugen i još dva druga vodili su ribu od tamo u Komižu. A mi smo pet ovamo u gajetu s barba Andrijun ribali jastoge.

Poboga, učinilo jugo, a juga se valja nojveće strašit na Jabuku. Nema druge, vaja bižat. A po vas dan se pripostoje (diže se i spušta vrše). Ujutro popijes kapju čaja. Imaš fogun u brodu i učiniš čaja. Ni bilo ni mlika ni kobasice, ni vega ni nega, nego kapju čaja i bokun kruha za se založit na banak. To je bila sva kripost, a po vas dan vozit i dvizat vrše iz dubine. Ja san bil na puno poslih, ali to je bil najgori posal - Jabuka zimi na veslih.

Kad zapade sunce, ide se noćit u Boku. U Veli bok se armiža poda nju (sidri se na zapadnu stranu od Jabuke). Kordur (uzmorski pojas) je obiljen izboga tega što padaju od gore stine. Perikulo je da te stine ubiju. Ali ni drugega porta. Dojdeš toti u suton. Ko čisti ribu, ko kapulu za pofrigu, ko loži oganj, a mi imamo drva sa Sveca. Na Jabuku je nike divje masline, ali ko će se gori penjat, ubil bi se. I onda se najis ote ribetine pak te savlada san. Ali jedan je moral bit budan na stražu, da te vrime ne iznenadi, ili ako prođe veliki vapor da te vali od njega ne razbiju.

Zapuhalo jugo jednoga dana. Vaja partit. Učinilo jugo, a s jugon se na Jabuku ne more stat. Vaja partit s nje put Sveca. Išli na veslih i uz vitar vozit pak ćemo dvinut jidra kad dvi-tri mije učinimo neka moremo ćapat Svetac. Vozimo mi, voga i voga. Oputili smo se oko podne. Voga put Sveca, voga uz jugo. I došli smo u Storu Rušku - palo jugo, bonaca. I toti smo pak iskuhali. Nismo išli na kraj. A govori burba Andrija: «Ujutro ćemo vidit kaku će vrime, pok ćemo odlucit hoćemo puć put Jabuke.» Ne znan je mene tiskla voda (potreba za mokrenjem) ujutro rano. Izašal ispod tende, gledan ja po zvizdami – skoro će dan. Ala, badni burba Andriju. «Ala naši, dvinite se! Organizojmo se pok ćemo puć pul nje». Ala buta kapju čaja, popij kapju čaja i ala pul nje. Dujdi na Kamik – bonaca. Isprid Kamika ćapali smo rotu prema Jabuci. Kad smo pasali jednu milju, počel puhat maistral od nje dreto. I hlodi boje i boje. I uz maistral smo mi došli na nju na pet vesala.

I ni bilo vrimena ni za počinut, ni bokun izist, nego ćapa sinjal i ala tira, svak na svoj servicij. Jedan na skafu, jedon u purtelu, jedon u primu koji vadi ribu, a dvo smo na veslih. Dva dvižu - oni koji je na skafu i koji je na primu. U primu se netaje riba i nadije ješka. I sad su komande: "Zo nje!" i "K njemu!" Vozi se okrenut leđima put prove. Vozi se natrag put karme. Oni što je na veslo od katine (pozicija prvog veslo iza jarbola), on je "zo nje", a trastan (pozicija prvog vesla ispred jarbola) je "k njemu". Bilo koju mrižu kad se dviže, sve je put krme okrenuto. I sad ova dva voze "k njemu" ili "zo nje" prema temu kako je kakva komanda svićara iz purtele.

I kako je jugo, svićar je naredil da se ukrcaju stine, da se brod optereti kako bismo mogli podnit vitar. Na puntin od levanta krcali smo stine. Prazan je brod, ofalkon (s falcima). A puše - furtuna je. A gajeta ovako ziho (skače provom gore-dole kao da zijeva) ono na miluru (pličak) na Puntin od lavanta na Jabuku. Ovako isporzije (strši) toti puntin, a milura je toti, plitko je. Ovamo dvojica nosimo stine, velike koliko se more nosit, za karik neka ni prazan brod, neka se gajeta ne izvarće, neka moreš suportat vitar. Što je veće piza to gajeta more veće suportat more i vitar. Sad kako ona gajeta gre gore-dole, na onu maretu, a ti onu stinu nosiš i sad je valja dodat onemu na provu. A to more ispuznut i pribit ti noge, ako onaj iz prove ne uhvati u pravi moment. To su bile stine od pedeset kilih. Tu je bil perikul života.

Pak se daš na kosir (jedriš) i svako bota (val) je tvoja. Pak kad je veliko more, kad je vitar skaras (u provu) kal se jidri do jidor (dok jedra ne počnu mlatarati), pak one velike bote. A jedan mora uvik sekat (izbacivati vodu). Pak seka bujulon (drvena posuda za izbacivanje vode iz broda), seka, seka, pak priko bonde, priko falaka. Pak bi se bilo došlo u Rogoznicu, u Maslinicu, u Porto Sesulu.

Autor: Joško Božanić

‍