Na otoku Svecu barke ribarske redovito su noćile na obali. Jedini porat na ovom otoku nalazi se na suhom - iza masivnog betonskog parapeta, ali kada su fortunali juga ni tu barke nisu sigurne pa ih treba vući daleko od obale da ih more ne odnese.

Ovaj otok bio je zimi postaja na putu prema dalekoj i opasnoj Jabuci te otok spasa za one koji su u nevremenu bježali s Jabuke - usamljene vulkanske piramide nasred mora. Ovaj otok bez prave uvale i sigurna zaklona nudio je ribarima izvjesnost spasa, mogućnost dohvata čvrsta kopna, a špilja Mancinovica, u njegovoj uvalici Zaruška, bila je stoljećima jedina kuća ribarima na ovom surovom i teško pristupačnom otoku.

Komiški ribar, pokojni barba Ivan Vitaljić Gusla, dobar dio života proveo je loveći zimi jastoge i kantere, a ljeti sardele oko otoka Sveca i Brusnika. Mnoge je dane i noći proveo u špilji Mancinovici. Slušam s magnetofonske trake glas barba Ivanov snimljen jednoga ljetnoga dana pred njegovom kućom u Komiži na žalu Kalafotovo 1983. godine:

Svetac je bil dobar za jastoge. Puno sam godišć provel na njemu zimi loveći jastoge vršama. Pri su komiški ribari lovili jastoge mrižama kucinorima (psarama), a vrše su prihvatili od jednega Talijana koji je godinama ribal na Svecu jastoge. Pripovidal mi je pokojni Pere Lestić kako su pri Talijani ribali na Svecu. Da je bil jedan stari Pujiz Nikola koji je živil u spilu Mancinonovicu i ribal jastoge i da su ti Talijani bili toliko u dva godišća iskoristili more vršama da su posli Lestićovi puno slabo lovili jastoge kucinorama. Po temu Pujizu su pak i Komižani počeli ribat jastoge vršama. Prvi je počeo imitirat Pujiza Nikolu komiški ribar Dropcić. On je počeo plest vrše od tunje od starih parangala. U početku su te vrše bile male, a onda se to usavršilo i te su se vrše pokazale puno boje od kucinorih, a bilo je i lakše radit s njima.

Na Svecu su bile jastožere u Zarušku di su ribari zimi boravili. Zaruška je jedina mala valica na Svecu di se more navuć ili držat brod u more kal pušu sjeverni vitri. Još je i Povlov buk, ali tamo se ne može navucivat, a niti porinut kal su juga. U Zarušku se da i jugon navuć brod.

Lestićovi (stanovnici Sveca) su uvik ribali kucinorima (psarama) i vršama pak su imali svoje jastožere: jednu u Zakozjok, a drugu u Lupešku spilu. Ova spila je dobila ime jer se je toti bil razbil jedan talijanski brod. I Lestićovi su pomogli judima da se spase. A taj brod je bil pun šenice. Pak su Lestićovi vazimali šenicu Talijancu i mećali u Lupesku spilu.

Svetac je bil najlagji škoj za ribat jastoge jer je na njemu bilo vode, drva za se grijat zimi kad su bila slaba vrimena. Družina bi bila ubrala drva i za prodat i taklje za lozje, a kad je bilo potriba moglo se je poć u Lestićovih pitat hrane. Lestićovi su bili puno dobri svit. Bili bi ribarima i ispekli kruha, dali njin vina, a njima su ribari užali dat dobre ribe i poć njin kopat lozje kad se ni moglo ribat, a i ribari su njin iz Komiže donosili što njin je bilo potriba i što njin je ko iz Komiže slal.

Kad bi bil došal brod iz Komiže, odma bi se Lestićovi skupili okolo broda za vidit jesu njin što poslali iz Komiže i što je novega u Komižu i u svitu. Oni su zimi malo holi u Komižu. Tad je bilo na Svecu petnaest famijih. Ti su judi puno lavurali: sadili lozje, maskinali, brali drva za prodavat, brali drvo za komiške kalafate za gradit brode, bili ribari na sardele i imali tri spurtenjace (brod i oprema za lov sardela mrežama stajaćicama), a zimi holi na Jabuku lovit jastoge i kantere i dobru ribu za hranit se. Ribu bi bili posolili, a jastoge su nosili u Komižu za prodat.

Bila je na škoju velika fešta kad bi finila jematva, a još veća fešta kad bi iz Komiže došal brod karcat vino. Tad su oni mogli nać i po četiri vaguna vina.

Na Svecu se ni vazimalo jidra za ribat na jastoge jer se je ribalo okolo škoja pak ni bilo potriba burdižat nego se je vozilo na vesla. Ali kad su bila jaka juga onda je bilo teško pasat Križic za doć u Zarušku. Bilo je na čudo suportat kontra velikemu moru. Bil bi svićar vikal: "Ala, nasi, spesije zaticite (veslajte češćim zaveslajima), a ti na katinu vozi albanko (prednjak nek vesla leđima okrenut provi). Ala, otvorili smo Vloku. Atento da nos ovi kulap ne arazo! (oprezno da nas ovaj veliki val ne potopi). Provun no nju!" (pravo na val). Tako se je znalo vozit tih kvarat milje po dvi i tri ure. Digod napri, a digod krmon natrag. I kad bi došal u Zarušku, onda bi se vajalo navuć i to s destrima (konopi bačeni na obalu s lijeve i desne strane broda da se brodom može upravljati s obale pri izvlačenju) s obe bande broda ako bi toti bilo drugih ribarih koji bi mogli pomoć. Ako ni bilo drugih ribarih, onda je s boton (s valom) vajalo u punuj brivi (brzini) doć na kraj i fermat (zaustaviti) brod. Onda bi se brod isteglo na poluge visje i vajalo je spasivat jastoge što bis bil ulovil. Jastoge se je mećalo u jastožeru. Bil bis odma očistil ribu za jist i ribu za ješku posolil. I pomalo uzbardo put spile Mancinovice.

U tu spilu se je stalo i spalo, u tu spilu se je živilo. U tu spilu su znale bit družine od dvi-tri orti (posade dva-tri broda). Toti je zimi oganj goril noć i dan. U spilu se je spalo na pojace (slamarice), a ispod pojacih se stavljalo cmij (smilje), cmij da je manje umida (vlaga). Kad bi čovik došal iz mora mokar bil bi se toti pri oganj osušil i ogrijal. Puno je ribarih Mancinovica zaklonila i ogrijala kad bi došli u Zarušku pri furtunon. Judi bi se toti bili rekrejali (obnoviti snagu) i ogrijali. Toti bi se bili osušili i odmorili. I svi su od Mancinovice lipe uspomene imali jer njin je u toj postoši ona bila kuća i posteja i stol i komin. U njuj se je pripovidalo i kantalo i na karte igralo, brujete u lopižu kuhalo i dobru ribu peklo.

Toliko se snažno urezalo sjećanje na taj ribarski dom u pustoši Sveca za vrijeme zimskih fortunala da je njenim imenom nazvana i jedna kavana u San Pedru u Kaliforniji u kojoj se okupljaju, da bi se družili i zaigrali karte, brojni komiški ribari koji su emigrirali u ovaj ribarski grad na obali Pacifika.

U Dvanaestoj ulici u San Pedru Komižani se susreću u Mancinovici i igraju karte, a ona prava Mancinovica u uvali Zaruška na otoku Svecu više ne postoji. More je potkopalo stijene i golema gromada srušila se i pokrila špilju koja je stoljećima bila dom ribarima s olujnog arhipelaga.

Autor: Joško Božanić

‍